Bookmarks
Bookmarks
Twitter
MySpace
Facebook
Del.icio.us
Digg
Newsvine
LinkedIn
Live
September je proredio goste na Mirištu, pitomoj, modrozelenoj uvali na ulazu u zaliv Boke
Naravno, to su oni koji su otkrili ovaj još netaknuti dragulj prirode, do koga se iz Novog stiže brodom, a iz Tivta automobilom, uskim putem koji dvadesetak kilometara vijuga poluostrvom Luštica.
Naspram Mirišta dva plavetnila, neba i mora, puca pogled na Prevlaku, tvrđavu Arza i ostrvo Žanjic, sa malim manastirom Vavedenja presvete Bogorodice...
Letnju živost smenila je tišina koju najpotpunije oseća savremeni Robinzon, rođeni Tivćanin, Goran Gotesgreber, koji 32 godine, od maja do kraja septembra, kampuje u
Gosti dolaze iz celog sveta
Na pitanje odakle su gosti koji ovde letuju, Goran odgovara: - Iz celog sveta, najviše iz Beograda - kaže i lagano kupi pribor za ribanje. Iz ušuškanog Mirišta valja isploviti na pučinu, a vratiti se kad mesec srebro razlije po sasvim utišanom poluostrvu po kome se jedino čagljevi dozivaju nekim svojim jezikom ...
Na pitanje odakle su gosti koji ovde letuju, Goran odgovara: - Iz celog sveta, najviše iz Beograda - kaže i lagano kupi pribor za ribanje. Iz ušuškanog Mirišta valja isploviti na pučinu, a vratiti se kad mesec srebro razlije po sasvim utišanom poluostrvu po kome se jedino čagljevi dozivaju nekim svojim jezikom ...
Svih ovih godina razapinje samo dva šatora, postavlja veliki sto, ima šporet i frižider na plin, hrani se ribom i morskim plodovima koje sam ulovi. Gaji bosiljak, ostalo povrće kupuje, a vodu nabavlja kod komšija Rajka Jankovića, vlasnika obližnjeg restorana i Pera Begovića.
Kada smo posetili Gorana na jelovniku su bili filuni ulovljeni tog jutra, a već predveče ribari su opet krenuli na pučinu. Dok je sunce lagano zalazilo, beležili smo jednostavnu priču o mogućem, a opet neobičnom saglasju čoveka i prirode.
"Do pre tri godine radio sam u tivatskom 'Arsenalu', sada sam na birou. Na Mirište sam prvi put došao kao dečak, bavio sam se jedrenjem, i od tada niko i ništa me ne može sprečiti da baš ovde letujem", kaže Goran. "Šator koji u šali nazivamo 'Šeraton pod rogačem' i drugi koji je 'hotel interventni', za goste koji moraju da sačekaju smeštaj dan-dva, razapnem u dogovoru sa vlasnicima, porodicom Begović, na njihovom zemljištu".
"Samo očistim zemlju, a gusto granje planike i maginje, od koje je nekada pravljena čuvena rakija maginjača, ne diram. Masline koje traže čoveka ispod sebe i zahtevaju pažnju, očistim, a krajem septembra i pokupim plodove ...", nastavlja priču ovaj istrajni
zaljubljenik u Mirišta.U malom prostoru koji ničim ne narušava i ne vređa prirodu pažnju privlači solarna ćelija postavljena na šatorsko krilo.
"Ona proizvodi dovoljno energije za CD, radio, tri sijalice i punjač za mobilni telefon", objašnjava Goran.
Na pitanje šta je sa divljim životinjama, divljim psima, čagljevima kako ovde kažu, divljim svinjama, zmijama", odgovora kao iz topa: "Čagljevi su ovde domaće životinje, plašljivi su, pre bi oni pobegli od mene... Divlje svinje se ne spuštaju ovako nisko, a zmija je sve manje od kada je Luštica naseljena mungosima".
Da opasnosti nema, objašnjava i činjenicom da ko jednom ovde dođe, uvek se, makar i posle desetina godina, ponovo vrati.
Autor: V. Vujnović
