U magičnoj zemlji šatora

Mongolija je 30 puta veća od Srbije, a puteva skoro i da nema. To je najređe naseljena država na planeti, gde ribe ima toliko da se lovi rukama. Gostoprimstvo se podrazumeva, a narod, iako ima stanove, voli da živi u šatrama koje imaju struju, kompjutere, TV i radio.

Istorija - Nomadski narod koji je pohodio i nemanjićku Srbiju

Istorija same Mongolije se razlama na hiljadu krakova preko hiljada godina, nalik mongolskim putevima. Mongolske vođe su zakucale i na vrata nemanjićke Srbije, i to u više navrata. Možda se najveći kvaliteti jednog naroda upravo ogledaju u njegovom pokretu, u sposobnosti da se prilagodi, u nemanju straha od nepoznatog i spremnosti da živi i da se kreće po celoj planeti. U tome su Mongoli neprevaziđeni. Napomenuću samo da je i Bajazitu sa Kosova polja upravo Mongol Tamerlan došao glave u bici kod Angore 1402. godine. Stefan Lazarević se sa svojom vojskom istakao u odbrani Bajazita, ubice njegovog oca, poštujući viteški zavet koji mu je morao dati kao srpski vazal. Upravo na povratku iz te bitke i, između ostalog, zbog nje, naš Stefan je i krunisan despotskom krunom.

Kada sam ušao u Mongoliju, u prvom većem gradu zaustavio sam se da kupim auto-kartu. Progovorio sam na ruskom - ovde su pre dvadesetak godina svi govorili ruski kao drugi maternji jezik. Kasirka mi je pod nos uporno poturala mapu telefonskih kablova umesto mape puteva. Bio sam ubeđen da je u pitanju samo jezički nesporazum. Posle pola sata ubeđivanja da me ne zanima kuda će da ide telefonski signal ako slučajno nekoga pozovem, odlučio sam da skratim diskusiju i kupim obe mape, koje ionako nisu bile previše jasne.

Projezdio sam svim mongolskim asflatiranim putevima za manje od dva dana. Zemlja koja je skoro 30 puta veća od Srbije, skoro uopšte da i nema pravog puta. Staze i bogaze kojima prolaze automobili, autobusi i kamioni mnogo više odgovaraju konjima, kamilama i kozama kojih u ovoj zemlji ionako ima mnogo više. Glavni putevi, to su samo bledi tragovi guma po poljima i gorama. Zato za mene, stranca, mapa puteva ništa ne znači.

Ovde ionako umesto puteva postoje samo pravci. Najbolji način je da mojom "Ladom" pratim telefonske kablove od grada do grada. Tamo gde ima kablova i tamo gde ima gradova. Jer, u duši nomadskog naroda je večita selidba. Naselja su kao i putevi, nepostojani i šetaju se duž ogromnog prostranstva zajedno s ljudima. Tu i tamo poneki grad, u većini slučajeva tek razbacani usamljeni šatori, svaki za sebe. Mongolske jurte kao biseri duž prostora čistog kao izvorska voda koji se pruža i vidi u beskraj. Sve deluje blisko. Odraz čoveka na konju više desetina kilometara daleko jasno se vidi kao na dlanu.

Komunizam i votka - Jedino je Mongol uspeo da ošamari Staljina

Neke neobične staze su Mongoliju još u 17. veku učinile delom Kine. Narod stvoren da nadgleda velika prostranstva, koji se u svom nomadskom stilu prošetao tada celim znanim svetom i sagradio jednu od najvećih imperija ljudske civilizacije, ponovnu nezavisnost je stekao tek 1921. godine. Uskoro je u Mongoliji usledila komunistička revolucija. Njene vođe su instrukcije dobijale od Lenjina lično. Tako su i Mongoli imali svog Staljina koji je ubijao sve koji su ga mrko pogledali i izvestan broj onih što nisu, a zatim i svog Hruščova, koji se izvinio za prethodnikove grehe.

Najlošije što je iz Rusije preuzeto jeste alkohol. Jedan od mongolskih vođa ljubav prema čašici votke je platio glavom, i to baš u Moskvi. Naime, na žurki kod druga Staljina u nekoj diskusiji, poprilično ponapit, Staljinu je opalio šamar i izbacio mu muštiklu iz usta! Bio je to jedini šamar koji je Staljin lično primio u svom domu, a nesrećnom Mongolu nikakve bratske veze ni predsednički imuniteti nisu pomogli kada se otreznio pred streljačkim vodom.

Mongolska duša se najviše može spoznati iz njihovog skromnog doma, iz šatora koji oni više vole od ma kakvog kamenog zdanja. Ne samo što se taj dom za dan može spakovati na prtljažnik kola ili leđa konja, nego je unutra toplo. U najređe naseljenoj državi na planeti, gde se može voziti stotine kilometara a da se ne ugleda drvo, a kamoli čovek, osećaj bliskosti i topline ima poseban značaj. Zato kraj mnogih modernih stanova, kraj zgrada od cigle, pravi Mongol najčešće pored svoje "kamene" kuće postavi šator. Zgrade se koriste preko dana, ali za veče, kada je porodica na okupu i za spavanje, nema ništa lepše od opuštanja u šatri. To ne znači da Mongoli preziru dostignuća moderne tehnologije. Naprotiv, retke su šatre bez satelitske antene i televizora, radija, a često i kompjutera. Šatre u gradovima povezuju na gradsku električnu mrežu, a širom Mongolije koriste male solarne akumulatore koje je, kao i sve drugo što imaju, lako poneti sa sobom do sledećeg odredišta.

Mongolija je magična zemlja. Njena prostranstva opijaju dušu. Stepe i pustinje i nebo plavo kao da se upravo ovde bog odmara ili, u najmanju ruku, kao da se vasiona spustila na ovo tlo. Ova zemlja je krajnje raznovrsna, pa obiluje divnim planinskim vencima, jezerima toliko bogatim ribe da se sasvim lako mogu hvatati golim rukama i ljudima čije gostoprimstvo nema premca.

Čitava mongolska kultura kao da se zasniva na uzajamnoj pomoći i gostoprimstvu. Jer, kako bi inače živeli i putovali? U beskraju prostora, gde nema jasnih puteva, gde su naselja tek grupa šatora uvek spremnih za novu selidbu, gde je sresti drugog čoveka retkost, kako drugačije nego srdačno dočekati svakog stranca? I kako drugačije nego na sve strance na putu gledati kao na braću?

U Ulan Batoru sam iznajmio vodiča na nekoliko dana da me odvede u predele gde nije bilo kablova. Pitao sam ga da li te predele zna. Pa naravno! Kako da ih ne zna kada se nada da će na svakih stotinak kilometara sresti nekoga i raspitati se do detalja! Upravo to je glavni način putovanja u Mongoliji. Kada se ugleda na horizontu jurta, auto ili bilo šta, odmah se skreće s "puta" i pravo preko polja ili gore, preko reke, popreko se ide ka njemu.

Za pet dana putovanja mogu slobodno reći da smo se upoznali i pričali sa svakim koga smo na putu sreli. Stranac će strancu odmah spremiti mongolski čaj, ponuditi ručak ili šta već ima kod sebe. Koliko god zna, do detalja će opisati geografiju terena po kome treba proći, upozoriti gde se nalaze vode, gde prevoji, na kojoj deonici su ispaše krava, a na kojoj konji trče u kas.

Autor: Viktor Lazić