Pustinjski koncert za dve osobe

Duboko zagazivši u pesak pustinje Gobi, posle litre ispijene votke, vodič me je upoznao sa neobičnim repertoarom. Najpre je pevao o ocu i majci, kasnije je prešao na Maraju Keri, da bi konačno završio sa ruskim marševima.

Zagazio sam u pustinji Gobi, jednu od najvećih pustinja na svetu, koja obuhvata čak 1.295.000 kvadratnih kilometara. Slučajno ili ne, vodič me je odveo znatno dublje u beznađe pustare nego što sam planirao. Puteva nema, a suva korita reka kroz koja sam vozio nisam ni brojao. A šta tek reći o vodiču? U nisku cenu njegove usluge uključio je i muziku uživo. Posle ispijanja čaja, kako sam mislio u početku, a kasnije se ispostavilo da je reč o stoprocentnoj votki, započeo je da peva o pustinji, majci, ocu, vetru i o tome da njegova duša nigde tako dobro ne diše kao ovde, na mestu gde nema ama baš ničeg osim šljunka i peska.

Posle dve trećine ispijene boce, prešao je na repertoar Maraje Keri (Mariah Carey) i Britni Spirs (Britney Spears). Ponajviše se, izgleda, uživeo u pesmu "My heart will go on" iz legendarnog "Titanika" (Titanic), jer se toliko razmahao kao da lično stoji na pramcu broda koji hita da zauvek potone pod vodom, bolje reći peskom.

Nije prestao da pije ni kada sam ga obasuo molbama, pretnjama, naposletku i urlicima. Iskapivši više od litre, prešao je na mongolski hardkor, odnosno ruske komunističke vojne pesme, simbol njegove mladosti. "Lada" se orila hvalospevima tenkova iz Kurske bitke, bojnim pokličima i marševima. Trajalo je to u nedogled, sve dok nije naleteo na "Kaćušu". Kada ju je otpevao četvrti put zaredom, onesvestio se i zahrkao tvrdim snom. Tek tada sam mogao na miru da se prepustim lepoti pustinje i njenih puteva.
Oko mene, koliko oči i razum mogu da dosegnu, nema ničeg. Vreme se menja u trenutku, a temperaturne razlike variraju tokom godine i do 90 stepeni. Zimi zna da padne i do 40 stepeni minusa, dok leti sve vri na plus pedeset. Samo u toku jednog dana može da se promeni za tridesetak stepeni. Vetrovi su toliko silni, kao da ih podstiče snaga nekadašnjih mongolskih vođa. Često sam verovao da će se automobil prevrnuti. Podižu pesak i netragom brišu sve ono što je do maločas podsećalo na glavni put.

Na svakih stotinak ili dvesta kilometra nalećemo na usamljenu šatru sa stočarskom porodicom. Lešine umrlih životinja se svuda mogu videti. Takozvani zud, zima u kojoj sneg prekrije i ono malo trave koju stoka iz kamena izvlači, prošle godine je glađu ubila više od sedam miliona goveda. Kosti životinja su razasute širom pustare, a situaciju pomno prate samo orlovi i drugi lešinari.

U daljini, možda i stotinu kilometara daleko, nazire se kula budističkog manastira. Popreko, van svakog puta, logike i misli, pojurio sam ka njemu. Na ulazna vrata sam lupao mahnito. Otvorio mi je stariji monah, neprestano gunđajući tantru i vrteći poseban budistički instrument sa knjigom molitvi u rukama.

Vodiča smo preneli iz auta u monašku ćeliju da se tamo trezni. Pridružio sam se molitvi. Sati su prolazili. Vetrovi su duvali tako da se činilo kao da milijarde nesmirenih duša dobuju prostranstvom. Pesak je ulazio u hram i u oči. Prošlo je mnogo vremena, možda i cela noć, a molitve su se ređale jedna za drugom. Pred vratima hrama našao se i veliki lama. Dojahao je na kamili sa druge strane pustinje da danas održi posebno predavanje učenicima. Nešto na ruskom, nešto koristeći mongolski rečnik, nalazili smo način da se sporazumevamo. Na kraju posebne ceremonije došao je red i na mene da ispijem činiju svetog čaja. Pružili su mi posudu napravljenu od pola ljudske lobanje! To je vrh glave laminog učitelja, jednog od velikih filozofa. Iznutra je ukrašena najsvetijim budističkim tajnama. Popivši čaj iz nje, na mene će biti prenete i kapi znanja njegovog učitelja. Začuli su se zvuci instrumenata napravljeni od kostiju tog velikog učitelja, kako bi i naše čulo bilo obogaćeno njegovim prisustvom i znanjem.

Putovanje smo nastavili tek sutradan nakon pretnji vodiču da ću ga, ako uzme još samo kap votke, ostaviti samog usred pustinje. Put nas je dalje vodio stazama nalazišta dinosaurusa. Mongolija je prapostojbina mnogih vrsta ovih džinova a pustinja milione godine čuva kao da je to sitnica. Meštani na koje smo naišli u bespuću poklonili su mi kost dinosaurusa. Približili smo se planinskom vencu od kristalnog peska dugačkom više od 130 kilometara. Popeli smo se na vrh jednog peščanog uzvišenja. Pustinja se pružala kao na dlanu, a "Lada" je izgledala beskrajno usamljena, zavejana snovima i vetrovima.

Najpre mi je otpao auspuh. Po rupama pustinje, to je bio samo početak. Uskoro su pootpadale razne maske, iščašila se glavna maska za grejanje, otkačila se zaštitna maska sa prednje donje strane karoserije, naposletku i maska za zaštitu rezervoara za gas. Volan je počeo da stoji ukrivo, ručna je otkazala. Pragovi su pootpadali. Rezervni točak, pričvršćen pozadi, otpao je, baš kao i polica suvozača. Počele su da se pale lampice u raznim bojama. Pali se i lampica za motor? Pa to u Mongoliji u svakim kolima svetli. Iskače osigurač i pola signalizacije više ne radi? Pa to nikome u Mongoliji ne radi, šta će ti da gore stop svetla, kad kočiš nema nikog iza tebe da to primeti. Ručna? Ma kome još ručna ovde treba? Mnogo delova i šrafova je pootpadalo.

Čudo bez čega sve auto može da ide. Auspuh smo privezali žicom i ostavili ga bez zapušenog filtera, koji je nemoguće naći u Mongoliji, a kamoli u pustinji. Da bi pričvrstio donju masku, moj vodič je prosto iscepao deo odeće i njime sve zavezao. Nestajalo je benzina i bio sam primoran da dospem i poslednje kapi iz kanistra. Ali, avaj! Na benzinskoj pumpi, umesto benzina, sipali su dizel. "Lada" je štucala i išla između deset i dvadeset kilometara na sat. Uhvatila nas je peščana oluja. Ubrzo smo naleteli na neku vrstu živog šljunka. Auto je do pola točkova odjedanput potonuo u blato. Nije bilo šanse da ga nas dvoje izvučemo. Da li ću ikada ugledati svetla Ulan Batora?

Autor: Viktor Lazić