Salaši: Za paore i predsednika

Za otvaranje modernih salaša potrebno je više od milion evra, a investicija se može isplatiti za tri do četiri godine. Najviše zaradi restoran s domaćom kuhinjom i tamburašima, koji je nezaobilazan kako za lokalne paore tako i za državnike.

S druge strane sve je više domaćih i stranih turista koji u njima provode bar vikend, a salašari se trude da ih obogaćenom ponudom zadrže i duže od dva dana.

Nekada su bili stanište zemljoradnika koji posle dugog rada na njivi nisu imali ni snage ni volje da se vraćaju kilometrima udaljenoj kući.

Zatim se o njima razvila romantičarska slika seoskih domaćinstava sa kućama crvenih krovova, belim bagremovima, lepim snašama i dobrim vinom. Bilo ih je na hiljade po Vojvodini, opstalo je tek nekoliko. Neki od njih su postali stecište boema, zaljubljenika u tamburicu, mesta koja ne zaobilaze ni državnici.

Od drugih kafana i konačišta razlikuju se, kažu njihovi vlasnici, po ljubavi koja je utkana u njihov nastanak, starinskom duhu i priči koja prati gotovo svaki salaš. Ipak, ni jedan ne nalikuje na drugi, to vele i gosti i zaposleni na salašima.

Unosan posao

Sudeći prema investiciji i očekivanjima rukovodilaca najnovijeg vojvođanskog Zekinog salaša, salašarenje može biti i unosan biznis. Na jednom jutru krčedinske zemlje sagrađen je restoran, kongresni i wellness centar, a s početka naredne građevinske sezone gradiće se i smeštajni deo.

Zvuči moderno, ali direktor ovog salaša Veljko Samardžić kaže da su u njegovom opremanju i izgradnji učestvovali etnolozi pa da se starinski duh oseća na svakom koraku.

"Nismo okačili beli luk i prozvali se etno kućom", kroz šalu kaže Samardžić.

Prema njegovim informacijama ovo je jedini salaš u Sremu. U njemu su i dve kotobanje (čarde), u jednoj vidikovac, drugoj suvenirnica, Muzej zeca koji je inače "zaštićena vrsta" na ovom salašu. Tu je i mini zoološki vrt domaćih životinja.

Investicija će po izgradnji soba i apartmana sa 60 ležajeva iznositi od 1,2 miliona evra do 1,5 miliona iste valute. Veljko Samardžić veruje da je četvrta godina početak povraćaja cele investicije. On kaže da ulaganja mogu biti i niža, te da se do čiste zarade dođe za kraće vreme.

"U tom slučaju se ne može očekivati velika profitabilnost na duži rok. Zato je potrebno da salaš ima kompletnu ponudu i to vrlo kvalitetnu, što podrazumeva veće investicije", objašnjava Samardžić.

Bez računice

Na drugim salašim ili nisu pravili računicu pošto se gradilo godinama ili nisu radi da govore o ulaganjima niti za koliko se vremena ona mogu isplatiti. Čenejski Salaš 137 kupila su tri momka početkom devedesetih od dva brata i sestre bez potomaka.

Zemlja na tom području je bila najplodnija u celoj SFRJ, pa su seljaci ostajali neženje, a devojke usedelice jer nisu želeli da se zemlja deli. Kada su onemoćali, prodali su imanje. Salaš 137 građen je, kaže njegov menadžer Aleksandar Dobrijević, godinama tako što su pomagali i ljudi iz sela, mnogi su poklanjali ili za budzašto prodavali stari nameštaj koji je glavni pečat ovog mesta.

Njegov enterijer je star i do jednog veka. Rasparene stolice, desetine satova okačenih na zidu, cele spavaće sobe s početka prošlog veka našle su se u njemu. Sve to i godine ulaganja, prema rečima Dobrijevića, ne dozvoljava da se izvodi bilo kakva računica. Ali isplatilo se, budući da je salaš devedesetih kupljen za nekoliko desetina puta manje novca nego što danas vredi samo njegova zemlja. A zemlja vredi, i to, prema nekim procenama, hektar dostiže 70.000 evra, a Salaš 137 je na deset hektara. Na toj livadi je i ergela sa 30 konja, restoran, sedam soba i isto toliko apartmana.

Aleksandar Dobrijević takođe tvrdi da je teško proceniti vrednost salaša, ali da su donedavno Čenejci za nekoliko hektara i trošnu kućicu tražili i više od 300.000 evra. Takva situacija međutim nije u svim selima koja imaju salaše. U Krčedinu se hektar zemlje može kupiti i za 500 evra, dok je u Begeču u kom se nalazi Cvejin salaš niko i ne prodaje.

Zaštitni znak ovog salaša je kuhinja njegove domaćice Zvonimirke Kovačević. Baš kada smo obilazili njen salaš gostila je tri Novosađanke. Tog dana je meni bio pozamašan.

Pita sa orasima, kako kaže njena prijateljica Mira, brend Cvejinog salaša, pa supa sa domaćim rezancima, kuvano jareće meso, zatim jaretina sa krompirima pod sačem, gulaš, pita od višanja, krofne i nekoliko vrsta salata. Baš kao u pesmi "Bački ručak". Njeno domaćinstvo je daleko skromnije od onoga što nude Zekin salaš i Salaš 137, ali od seoskog domaćinstva to ne treba ni očekivati.

Tu je stari čardak, zatim prostorija u kojoj Zvonimirka ugošćava posetioce, oplemenjena glavama razne divljači i starim predmetima, tri sobice i naravno njena tvornica kulinarskih "remek-dela". Ni ona ne zna koliko je novca sa bratom uložila do sada, a nije ni sigurna da ima neku računicu od ovog posla. Sve što zarade, kaže, ulažu u domaćinstvo jer nikada nisu imali novca da sve srede kako bi želeli. Kada su došli na imanje po odlasku u penziju trebalo je srediti kuću iz 1933. u koju godinama nije ulagano. Samo su u objekat za ručavanje uložili 2.500 maraka.

"Želeli smo da napravimo još dve sobice sa kupatilom, ali nam država nije odobrila bespovratna sredstva jer salaši još uvek nisu kategorizovani. Da imamo novac da uložimo u sve što bi trebalo verovatno bi nam se mnogo više i isplatilo", kaže Zvonimirka Kovačević koja je i pre penzije bila u turističkim vodama.

Svi su dobrodošli

Prvi gosti na salašima obično su bili lovci i mnogi nisu ni bili otvoreni za posete drugih ljudi. Danas su svi dobrodošli. Većina sarađuje sa turističkim agencijama, ali se najviše uzdaju u marketing "od usta do usta".

"Ovaj salaš se najviše pročuo 'od usta do usta'. Mi nemamo nikakvu reklamu, hteli su da nas stave na autoput, ali mi smo želeli da ostane sve kako je sad", kaže Aleksandar Dobrijević.

To što se nalazi na starom putu za Suboticu, udaljen nekoliko stotina metara od druma, sa jedva upadljivom tablom koja bi trebalo da obavesti o njegovom postojanju ne sprečava i mnoge poznate da ga obiđu. Na Salaš 137 dolaze, kaže Dobrijević, od lokalnih paora koji svrate na čašu piva do predsednika Srbije Borisa Tadića.

Poslednji put kad je bio jeo je ćuretinu sa mlincima i pio domaće vino. Na ovom salašu su česti gosti i Bojan Pajtić, predsednik vojvođanske vlade i Đorđe Balašević, a na njemu se nastanio i Miki iz Velikog brata. Pošto je jedan od trojice vlasnika polu-Italijan, azuri neretko dolaze. Slično je i na drugim salašima. Zvonimirka Kovačević u diktafon ne želi da kaže ko je sve od poznatih svraćao kod nje. Odmahuje glavom i ponavlja kako ne želi da spominje imena, uprkos nagovaranjima da joj je to najbolja reklama. Priča skromno da su dolazili muzičari, glumci, ali i državnici. Česti gosti su joj i ljudi iz regiona, a navrati i poneki Španac, Francuz.

"Obično dolaze prijatelji ljudi koji su već bili. A na ručkove najviše poslovni ljudi", kaže ona.

Ciljna grupa Zekinog salaša, prema rečima Veljka Samardžića, su pre svega poslovni ljudi, ali i porodice.

"Mi prodajemo kapacitete kompanijama koje vode računa o svojim zaposlenima. U ovom trenutku prednjače banke, strane kompanije, ali raste interesovanje domaćih kompanija, bilo da žele da organizuju seminare ili proslave dana firmi", kaže Samardžić. On računa i na strane goste, zato sarađuju sa agencijama koje dovode turiste.

"Poslovni ljudi i turisti se obično kreću na relaciji Beograd-Novi Sad, a Zekin salaš je između, blizu autoputa, tako da ima odličan položaj", kaže Samardžić.

Olga Popović koja decenijama živi u Švajcarskoj već dva meseca, otkad je otišla u penziju, obilazi sa drugaricama vojvođanske salaše i kaže da se divno provodi. Zatekli smo je sa dve drugarice na Cvejinom salašu. I ona potvrđuje da se svi salaši razlikuju.

"Ovaj me podseća na vreme kada sam bila dete i boravila kod ujaka na selu", kaže setno Popovićeva. Jedinu zamerku koju je tokom tih 60-tak dana putešestvija pronašla je što se vlasnici ili upravitelji više pripremaju za grupne posete, dok manje izlaze u susret individualnim posetama.

"Dešava se da kažu kako ne mogu da upregnu konja ili nešto slično jer nas je malo. Ne bi trebalo da prave razliku između jednog ili deset gostiju", komentariše ona, a njena drugarica Milica potvrđuje klimanjem glave i dodaje:

"Nije važno koliko je ljudi, svi plaćamo".

Posetioci se na salašima ne zadržavaju duže od dva, tri dana, kažu naši sagovornici. Naravno da ima izuzetaka.

"Zimus je bio jedan penzioner sa svojim unucima i ostali su sedam dana. Salaši su zanimljivi onima koji nemaju svoje selo, žele da pobegnu od grada i buke", kaže Zvonimirka Kovačević. Kod nje noćenje košta 10 evra ukoliko se ostaje duže od tri dana, a 15 do tri dana. Ljudi obično vole da im ona sprema hranu pa ih to košta još pet evra. Na salašu 137 soba staje 5.200 dinara. A cena obroka se formira po dogovoru, u zavisnosti šta turisti žele da jedu.

Veljko Samardžić kaže da će se oni truditi da produže ostanak gostiju jer kreiraju ponudu koja nije isključivo vezana za salaš već ceo Krčedin i njegovu okolinu.

"Na nekoliko kilometara se nalazi Dunav sa svojom krčedinskom adom na kojoj se nalazi ergela divljih konja, krava i prilično je atraktivna. Želimo da omogućimo jahanje u prirodi, foto safari, vožnju džipovima po okolini Krčedina, lov sa lovcima, a tu je i obilazak vinogorja", navodi on sve argumente zašto bi neko trebalo da svoj odmor provede na salašu.

Od privremenih staništa do domaćinstava

Reč salaš potiče od mađarske reči "szallas" što znači smeštaj. Kada su nastajali, polovinom 19. veka, bili su improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, vlasnici su na njima gradili kuće, slične onima koje su imali u selima. Tako su se polako paori u njima stalno nastanjivali sa porodicom.

Daljim razvojem, salaši počinju da tvore niz, te nastaju šorovi, grupe, pa čak i sela. Obično su podizani na kraju zemlje salašara. Ako je bilo više zemlje u komadu, salaš se nalazio na sredini imanja, pored puteva, uvučen od druma do 400 metara, da ne bude na oku nepoznatim gostima. Kasnije, razdaljina od druma smanjila se na oko 100 metara.

U većini slučajeva salaše bi podizala jedna familija. Uobičajen salaš imao je veliku sobu, prostranu kuhinju i špajz. Iza kuhinje, pod istim krovom, obično se nalazila štala za konje i goveda. Voda se vadila isključivo iz kopanih bunara. Nalazili su se uglavnom na sredini dvorišta, dubine od osam do deset metara i prečnika dva metra. Za izvlačenje velike količine vode koristio se sistem đerma, dok se krupna stoka napajala iz valova izgrađenog uz bunar.